Slobodan - Boban Kojic  YZ1AU

15.ARDF sampionat I regiona IARU iz ugla predsednika saveza radio-amatera Srbije

Sada vec daleke 2002. godine, negde u jesen, pozvali su me Sinisa (yu1ra) i Ivan (yu1ua) sa molbom da razgovaramo na temu koja meni uopste nije bila bliska, podnosenja kandidature za organizaciju 15. sampionata 1. Regiona IARU u ARG-u. Nasli smo se u poznatoj radio-amaterskoj kafani "Domovina" i tada sam prvi put cuo da je i pre mog izbora na funkciju na kojoj sam se nalazio godinu dana, bio govora o podnosenju kandidature za ovo veliko takmicenje. Na nekim od ranije odrzanih sampionata predstavnici nase zemlje su najavili da cemo podneti kandidaturu ali to niko nije pripremio na adekvatan nacin vec je ostalo na prici. Kako su moja znanja iz ove oblasti bila vise nego skromna pazljivo sam ih slusao i, kako su iznosili argumente za i protiv, i ja menjao raspolozenje. Jedan od osnovnih problema u tom trenutku, je bila cinjenica da za pripremu bilo kakve ozbiljne prezentacije i propagandnog materijala treba obezbediti adekvatna novcana sredstva, kvalitetne ljude i niz pouzdanih informacija. Osim ljudi iz same organizacije tog momenta nismo imali nista drugo. Od ogromnog znacaja za dalji posao bio je odredjivanje lokacije na kojoj bi se takmicenje moglo odrzati. Lokacija je morala ispunjavati niz strogih kriterijuma i, posto smo zakljucili da cemo zagristi ovaj kolac, krenuli smo u potragu za pravim mestom odrzavanja buduceg sampionata. Iz ranijih tudjih iskustava procenili smo da nam je potreban kapacitet od oko 350 mesta. Posebna prica su tereni na kojima treba odrzati takmicenje jer ljudi ipak dolaze zbog toga. Trebalo je naci terene koji su u blizini hotela koji nemaju ogranicenja po pitanju koriscenja (privatno vlasnistvo, bezbednosna ogranicenja, saobracajna ogranicenja i sl.) i koji ispunjavaju stroge uslove propisane medjunarodnim propisima (prohodnost, posumljenost, visinska razlika..), a da uz sve to postoji adekvatna podloga za izradu karata po IOF standardima (standard medjunarodne Orijentiring federacije). Mnogo dana je provedeno u pregledanju ogromnog broja karata, u razgovorima sa ljudima koji poznaju teren i konacno u obilazenju i analiziranju terena. Povrh svega morali smo voditi racuna i o tome da su neki nasi predstavnici u ranijim pricama o mogucoj kandidaturi navodili Zlatibor kao mogucu destinaciju. Tog trenutka nam se ucinilo da smo pronasli nesto sto bi moglo da odgovori skoro svim postavljenim zahtevima. Naravno radi se o planini Tari.

U startu nam je bilo jasno da nas ocekuje ogroman posao, ali ni sanjali nismo da ce broj problema koji ce se pojaviti pred nama biti toliki. Da smo samo i naslucivali kako ce teci pripreme ko zna da li bi se prihvatili takvog posla. Bez svrstavanje sebe u grupu ljudi koji su uradili najveci posao oko pripreme i realizacije takmicenja moram i sada da istaknem da si Ivan i Sinisa ulozili neverovatno puno energije, vremena (radi se o hiljadama sati slobnodnog vremena), znanja, materijalnih sredstava, zapustenja porodice i ko zna sve cega jos.Sledeci korak je bila izrada prezentacije koju je trebalo prikazati na kongresu medjunarodne organizacije u San Marinu. I taj de posla je odradjen veoma kvalitetno i u skladu sa visokim standardima. U San Marinu je nasa kandidatura evidentirana i shvacena kao veoma ozbiljna ali je konacna odluka bila na radnoj grupi 1. Regiona IARU i nju smo se nestrpljenjem cekali dugo vremena. Tada smo obavili i konsultacije sa predstavnicima Vlade Srbije i od njih dobili podrsku da se kandidujemo.

U medjuvremenu smo morali pomalo balansirati sa potencijalnim domacinima (kod nas vise nije bilo dileme da to treba da bude hotel "Omorika" na Tari) jer se pojedine manifestacije koje oni organizuju kod njih zakazuju i godinu i vise dana ranije. Naravno mi nismo mogli nista rezervisati dok ne dobijemo zvanicnu potvrdu da smo dobili organizaciju sampionata. U cilju priprema za samo takmicenje ostvarili smo bliske kontakte sa Orijentiring savezom Srbije koji (ili pojedini klubovi) ima vecu kolicinu karata po IOF standardima kao i dobre kontakte sa strancima koji te karte rade. Na nasu zalost, ni oni nisu imali karte terena koje su nama bile potrebne ali su za jedan teren imali deo karte kao osnovu i to nam je, u tom trenutku, bilo znacajno. U pripremi samog takmicenja ispostavilo se da je izrada karata (reambulacija i crtanje) bila najveci problem i ujedno najveci izdatak. Na kraju slag na tortu doslo je i samo stampanje karata gde su se pojavili veliki problemi oko neposredne pripreme za stampu (nedovoljno precizno uklapanje boja kao i razlike u nijansama boja koje su morale biti na granici apsolutno tacnog). Ponudu da karte stampamo u Bugarskoj smo odbili iz niz razloga ali je osnovni bio taj da nismo zeleli da se te karte pojave bilo gde pre takmicenja. Moram da naglasim da je samo veoma uzak krug ljudi znao koji se tereni izabrani i da po tom pitanju nismo imali nikakvih problema niti prigovora.

Definitivna odluka o dodeljivanju sampionata nasoj organizaciji je doneta u Poljskoj 2003. godine, na prethodnom takmicenju, i mi smo od tog trenutka krenuli maksimalno agresivno u pripremu samog takmicenja. Tada se otvara i nova paleta problema o kojima do tada nismo na adekvatan nacim razmisljali.

Dobili smo potvrdan odgovor i odmah krenuli u ubrzane organizacione pripreme. Puno pre ovih desavanja, u jesen 2003. godine formiran je Izvrsni komitet sampionata na cije telo je izabran Ivan Todorovic tako da je niz aktivnosti uveliko bio u toku. U julu 2004. godine u hotelu "Omorika" na Tari odrzan je konstituvni sastanak Organizacionog odbora kome je predsedavao ministar odbrane Prvoslav Davinic na kom su donete smernice za pripremu sampionata i utvrdjena strategija rada. Bitna odluka koja je doneta na ovom sastanku je vezana za angazovanje Vojske SCG (sastanku je prisustvovao i nacelnik Generalstaba general-pukovnik Branko Krga) cime nam niz poslova, kako je pokazao i sam sampionat, bio znatno olaksan.

Organizacioni odbor je odrzao jos dva sastanka i to u februaru 2005. godine kada su utvrdjeni nacini obezbedjuvanja dela finansijskih sredstava (sastanak odrzan u kabinetu ministra odbrane) i potvrdjeno angazovanje Vojske i u julu 2005. godine (domacin sastanka je bio "Telekom" - Srbija) kada su definitivno reseni i poslednji problemi u vezi sa obezbedjenjem finansijskih sredstava i potvrdjene sve ranije odluke.

Posle bitke ke lako biti general i sa ove distance pisati o svemu sto je iza nas. U pojedinim trenucima pripremnog perioda Ivan, Sinisa i ja smo sedeli i nemo se gledali nemajuci ideju kako da neke probleme resimo. Sada ce delovati pomalo smesno ali najveci problem je bilo obezbedjivanje hemijskih, ekoloskih pokretnih toaleta. Dosli smo do svih firmi koje se bave davanjem usluga takve vrste, imali smo cak i obezbedjen novac da tako nesto platimo ali kad god bi pomenuli da nama treba 8-10 toaleta i to u bespucu Tare pa jos na to dodali da su nam jedan dan potrebni na jednoj lokaciji, a posle dana pauze na drugoj i da se pod tom lokacijom u stvari podrazumevaju dve lokacije (start i cilj) i da se na tim lokacijama ne sme nista nalaziti dan ranije, onda su svi dogovori padali u vodu. Fotografije sa starta, gde su redovi ispred ovih toaleta bili veliki, mi sada deluju simpaticno, a pomisao da smo tek u utorak (takmicari su poceli da dolaze jos u cetvrtak uvece) potpisali ugovor sa "Beogradskim vodovodom i kanalizacijom" mi i sada izaziva jezu. Kao anegdota zvuci izjava direktora firme "TOI-TOI" koji, kada je cuo nase uslove, ponudi da nam pokloni toalete samo da mi organizujemo prevoz, postavljanje, praznjenje i ciscenje. Naravno i za prevoz i praznjenje su potrebni specijalizovani kamioni koje nije moguce tek tako naci.

Ivan Todorovic - YU1UA

Problem koji cu sada navesti nisam mogao ocekivati ni u najsmelijim scenarijima. Takve je prirode da ne utice presudno na samo takmicenje ali bi bilo neozbiljno od organizatora da ga ne resi. Naime, radi se o obezbedjivanju zastava zemalja ucesnica. Kad smo se time pozabavili shvatili smo da skoro svi domacini nekih velikih manifestacija u Srbiji obezbedjuju zastave zemalja ucesnica tako sto ih siju. Pisali smo ambasadama i shvatili da su zastave razlicitih dimenzija i da bi bilo neozbiljno pokazati takvo sarenilo. Neke od zemalja ucesnica i nemaju ambasade u nasoj zemlji nego bi se trebalo obratiti njihovim ambasadama koje pokrivaju SCG i to na primer u Rimu ili Sofiji. Od te price smo brzo odustali. Pokusali smo sa organizatorima velikih sportskih manifestacija i konstatovali da i oni imaju zastave razlicitih dimenzija i niko nema sve sto nam je potrebno. Dosli smo do protokola Vlade Srbije, predsednika Drzavne zajednice, Ministarstva spoljnih poslova, sluzbe za dekoraciju grada...

U medjuvremenu smo proverili kako bi bilo da sasijemo zastave zemalja ucesnica i od te varijante smo odustali odmah. Naime, bilo nam je potrebno da za neke zemlje sasijemo i po 4 zastave jer je postojala mogucnost da u pojedinim kategorijama sva 3 prva mesta zauzmu takmicari iz iste zemlje (sto se i desilo). Kada smo to sabrali i uzeli ponudu iz "Radne zene" (siju zastave) i nekih drugih firmi koje stampaju zastave na platnu, shvatili smo da ta sredstva ne mozemo obezbediti, a sta bi posle sa tim zastavama to je posebno pitanje. Na kraju smo nasli zastave u protokolu Ministarstva spoljnih poslova i dogovorili da ih neko preuzme u petak uoci pocetka takmicenja (jedan komplet). Problem proglasenja pobednika smo resili izradom programcica koji virtuelno podize zastave izabranih zemalja i preko video bima to prikazuje na platnu (pohvaljeno resenje). Naravno tu nije kraj prici jer u petak su pozvali iz protokola MSP i rekli da ne mogu da nam daju zastave zato sto u ponedeljak ocekuju neke delegacije i moraju imati sve na broju. Tada je primenjena druga varijanta i zastave su pozamljene (inace se iznajmljuju po danu i po komadu) iz jedne institucije. Uz problem zastava je paralelno bio prisutan i problem himni koji je resen poslednje vece pronalazenjem nekoliko nedostajucih himni na Internetu i davanjem svim vodjama ekipa da ih preslusaju i verifikuju kako se ne bi po tom pitanju osramotili.

Sledeci problem koji nam je zadavao glavobolju je organizacija prevoza takmicara, kako od Beograda do Tare tako i u toku samog takmicenja. U junu 2005. godine dobili smo obavestenje da nam Vojska ne moze dati autobuse koji su bili ranije obecani jer nema ni vozaca (otpusten veliki broj ljudi) ni goriva. Prvi pokusaji da se dodje do bilo kakvih ponuda autoprevoznika su bili samo uzroci nove glavobolje. Uz to je isla i cinjenica da su Ivan i Sinisa u bilten broj 1 uneli podatak da cemo mi obezbediti transfer od Beograda do Tare i obratno, iako ja za taj detalj nisam ni znao, ili sam ga jednostavno prevideo, racunajuci da ce nam Vojska dati autobuse. Ponuda koju smo dobili od "Rakete" - Uzice je za nas bila nepruhvatljiva jer jednostavno nismo vise bili sigurni da cemo imati toliko novcanih sredstava na raspolaganju. Ovaj problem je prevazidjen dobrom voljom direktora "Laste" i BIA koji su nam dali po jedan autobus kao i resenjem ministra odbrane da nam se na raspolaganje stavi jedan autobus. Ostala tri autobusa smo angazovali iz privatnog sektora i to uz otkazivanje dva autobusa u subotu 03.09. i angazovanje novih iz oglasa.

Ostali problemi "logisticke" prirode su bili manje vise ocekivani i ne bih zamarao citaoce pricom o necemu na sta smo racunali da ce nam praviti probleme.

Osim par casnih izuzetaka ne mogu da se otmem utisku da se i mnogi drugi savezi ponasaju slicno nama i da su neodlucni i neozbiljni kada se prijavljivanja i uplate kotizacije u pitanju. Broj prijavljenih je u jednom trenutku presao 300 i vec smo se bili zabrinuli. Utesili su me objasnjavajuci da obicno ne dodje bar 10% prijavljenih. Ipak na takmicenju su se pojavili skoro svi prijavljeni (na vreme je otkazao jedan Danac, a Rumuni su se pojavili par dana pre takmicenja i prvi dosli na Taru, dva dana pre pocetka sampionata) tako da nam je veoma malo falilo da imamo do sada najmasovniji sampionat, a svakako je najveci broj zemalja ucesnica.

Iako je dolazak takmicara, prema planu, bio predvidjen za 03.09. za najveci broj ljudi angazovanih u realizaciji sampionata takmicenje je stvarno pocelo mnogo ranije. Najveci deo IK sampionata je na Taru stigao 01.09. i od tog trenutka je angazovanje bilo po preko 20 sati dnevno. Par dana ranije su bile zavrsene i poslednje pripreme u Beogradu i drugim gradovima odakle su se sakupljali ljudi koji su na svojim ledjima izneli realizaciju takmicenja.

Kako nam je bilo jasno da takmicarski deo mora proteci bez primedbi preduzeli smo neke korake da se s tim u vezi zastitimo. Nabavili smo predajnu tehniku od najpoznatijeg evropskog proizvodjaca koji je uz to na sam sampionat doneo i rezervni komplet predajnika (i on nam je dodatno pravio probleme jer je uoci samog takmicenja imao nekakve specijalne zahteve). Prihvatili smo sugestiju rukovodioca Radne grupe 1. regioan, gospodina Rajnera, i angazovali dvojicu Nemaca na izradi startnih lista i na merenju vremena, naravno o nasem trosku. Da bi izbegli nesporazume angazovali smo profesionalnog prevodioca za Nemacki jezik. Pored toga angazovali smo i cetiri profesionalna strucnjaka (dvojica su kao pioniri bili clanovi radio kluba) za racunare (mreze, baze podataka i sl) cime smo obezbedili da sve funkcionise kako treba. Naravno obezbedjena je i apsolutna rezerva kada je tehnika u pitanju tako da smo relativno mirno cekali pocetak takmicenja, naravno sa velikom dozom zabrinutosti da li ce, ipak, sva ta tehnika normalno funkcionisati. Dan uoci dolaska najveceg broja takmicara profunkcionisao je i brzi Internet sa vecim brojem prikljucaka (brzinu od 2 MBit/sec) mnogi od nas su tada prvi put videli na delu. Donator ovog prikljucka (na nasu zalost samo u toku sampionata) je bio "telekom" - Srbija.

Josip Fica - YU7AA

Vec sam naveo da su Rumuni dosli dva dana ranije (naravno bez najave), a znali smo da ce ekipa Rusije doci dan ranije jer su nam to najavili i organizovali smo prevoz od Surcina do Tare samo za njih. Veliko iznenadjenje su nam priredili Slovaci koji su se, takodje bez najave, pojavili u ranu zoru dan ranije na Tari. Na svu srecu bilo je slobodnih mesta i svi su bili smesteni bez problema. Ovo nam je cak dobro doslo da uigramo neke linije u ekipi tako da je sluzba izdavanja ID kartica imala generalnu probu dan ranije kao i covek zaduzen za vezu sa hotelom i rasporedjivanje takmicara i gostiju.Subota 03.09. je bio dan predvidjen za dolazak ucesnika sampionata i tog dana su iz Beograda posla dva autobusa i jedan mini bus prema Tari. Ostali ucesnici takmicenja su dosli sopstvenim prevozom. Sve u svemu dodjose skoro svi koji su se prijavili i nase procene broja gostiju nacinjene dve godine ranije se pokazase veoma dobre (najavili smo 350 a prodefilovalo je 357 gostiju).

Osvanuo je i dan predvidjen za otvaranje sampionata, naravno lep i suncan kao da smo ga narucivali. Do rucka je organizovan oficijelni trening u neposrednoj blizini hotela koji je protekao bez ikakvih problema (otkinut jedan radijal na predajniku tek da ne bude da nije bilo nista). U toku pre podneva su poceli da dolaze i gosti koji su prisustvovali otvaranju takmicenja. Ministar odbrane, gospodin Prvoslav Davinic, je obisao sve radne tacke i uverio se da su sve pripreme izvrsene kvalitetno i na vreme. Posebno je vreme posvetio razgovoru sa nasim reprezentativcima sa kojima se i fotografisao. Gospodina Davinica i ostale goste smo ugostili na terasi hotela (vremenske prilike savrsene) gde smo proveli neko vreme u veoma konstruktivnim razgovorima. Potom je predsednik Organizacionog odbora, u nacionalnom restoranu, ugostio donatore i goste i urucio im prigodne poklone.

Oko 15.00 casova citava povorka se uputila ka gradskom stadionu u Bajinoj Basti gde je, pod pokroviteljstvom predsednika opstine izvrseno svecano otvaranje sampionata. Zastave zemalja ucesnica su bile postavljene na jarbole oko stadiona, a natpisi zemalja ucesnica su uradjeni na, za tu priliku, specijalno isecenim komadima drveta koje su ekipe zadrzale kao uspomene. Otvaranju takmicenja je prisustvovao i veci broj gradjana Bajine Baste koji su o ovoj manifestaciji bili detaljno informisani kroz lokalne TV i radio stanice. Posle svecanog otvaranja je organizovan koktel za goste, vodje ekipa i predstavnike medjunarodne organizacije. Takmicari su, radije, pozurili u hotel kako bi se pripremili za naredni dan i prvo takmicenje.

Osvanuo je i prvi takmicarski dan. Satnica je postovana bez izuzetka, a tehnika i ljudi angazovani na poslovima pripreme se radili gotovo savrseno. Problema je bilo, a neke od njih smo samo mi videli dok ucesnici takmicenja nisu ni slutili sta se desava u pozadini organizacije. Svi problemi su resavani u kretanju i nista nije uticalo na tok regularnosti takmicenja. Da, neko ko nije bio na sampionatu, ne pomisli da se radilo o neznam kakvim problemima moram da istaknem da se sve svelo na kasnjenje sa doturom vode na start (petnajstak minuta), ponestanje toalet papira u ekoloskim toaletima na startu (veoma brzo reseno) i nedovoljno sladak caj na cilju (prema ukusu par takmicara) sto je takodje, reseno za kratko vreme. Od strane nekoliko takmicara nam je upucena zamerka (nije bilo zvanicnih prigovora) sto se jedan deo staze video sa startnog prostora. Ispostavilo se, detaljnim analizama kretanja takmicara, da su oni koji su gledali kartu i slusali prijemnike mnogo bolje prosli nego oni koji su se oslonili na to sto su videli sa starta. Sa aspekta organizacije sve je, generalno posmatrano, funkcionisao besprekorno i to je bio dodatni stimulans za sve koji su ucestvovali u pripremi i realizaciji sampionata. Vremenski uslovi su bili izvanredni, a nekoliko kapi kise je palo par minuta po zavrsetku takmicenja.

Posle izleta smo planirali zajednicki rucak na "piknik placu" hotela "Omorika" gde je predvidjeno da se peku jaganjci i uz svirku trubaca stvori dobra atmosfera> Vremenske prilike su delimicno pokvarile plan jer smo bili prinudjeni da sve preselimo u hotel posto je pocela da pada kisa. Medjutim oni najuporniji su ostali na piknik placu i docekali vruce pecenje. Na kraju su se skoro svi gosti preselili na otvoreni prostor gde je napravljen izvanredan stimung, a mnogi od gostiju sa zapada su prvi put u zivotu bili u prilici da vide neke obicaje.

Vremenske prilike na dan izleta su nas pomalo zabrinule. Obavesteni smo da je na terenima gde treba da se odrzi KT deo takmicenja padao grad velicine oraha i da na terenu ima jako puno vode. Ta cinjenica nije bitno uticala na funkcionisanje ekipe koja je organizovala takmicenje. Kao i prvog takmicarskog dana sve je funkcionisalo bez greske pa se nisu javili bas nikakvi problemi u organizacionom smislu. Teren je bio izuzetno tezak tako da je i vremenski limit produzen. Uslovi na cilju su bili bolji nego prvog dana jer je iskoriscen sportski teren u krugu Decije odmaraliste na Mitrovcu. Bilo je pravo zadovoljstvo gledati sve takmicare i goste, a posebno je godilo slusati sve pohvale organizaciji takmicenja. Atmosfera na cilju je bila takva da je bilo veoma tesko "naterati" takmicare da udju u autobuse i vrate se u hotel.

Kao finale, te veceri, je organizovana velika zajednicka svecana vecera. U velikoj sali hotela "Omorika" je bilo oko 400 ucesnika i gostiju 15. sampionata 1. regiona IARU. Probrana muzika, dobra atmosfera, izvanredna hrana, sjajno drustvo i vrhunski rezultati su bili vise nego dovoljni preduslovi da se provede jedno nezaboravno vece. Na zalost neke reprezentacije su morale krenuti na put tako da smo vec posle ponoci poceli i sa zavrsnim poslovima sampionata, ispracajem ucesnika. U toku prepodneva 08.09. smo ispratili i poslednje goste i dolaskom velikog broja novih gostiju hotela "Omorika" (tog dana je pocinjao nekakav simpozijum medicinara) smo bili na jedan pomalo grub nacin vraceni u stvarnost. Spakovali smo se, izmirili sve obaveze prema hotelu i VU "tara" i krenuli put Beograda.

Narednih nekoliko dana smo dobili vise pisama od strane ucesnika sampionata u kojima su se zahvaljivali na gostoprimstvu i organizaciji takmicenja. Pojedini ucesnici su bili toliko zadovoljni svim sto su videli i doziveli da su po povratku u svoje zemlje, napravili sajtove posvecene ovom "nasem" sampionatu. Zadovoljstvo je citati komentare i posmatrati fotografije preuzete sa naseg sajta. Kad smo kod sajta moram da kazem da je on popunjavan informacijama, gotovo, u realnom vremenu. Brzi internet nam je omogucio da na sajt postavimo velike kolicine informacija u kratkom vremenu tako da se na sajtu naslo gotovo 1000 fotografija, a rezultati sa svim statistikama su postavljeni samo par minuta posle verifikacije. Veliki broj poseta sajta, ne samo iz zemalja ucesnica sampionata, govori da je uradjen dobar posao.

Nekoliko sedmica po zavrsenom takmicenju, cetvrtkom, jedan broj ljudi koji su ucestvovali u organizaciji takmicenja se, neformalnom okuplja u prostorijama saveza i analizira svaki detalj takmicenja. Neki od njih su zamoljeni da svoja zapazanja i iskustva stave na papir kako bi nove generacije imale nekakve polazne osnove. Mnogi od ovih ljudi se, u neformalnim razgovorima izjavili da su spremni da se ponovo uhvate u kostac sa jednim ovakvim poslom. Moje licno iskustvo je sasvim drugacije i sa ove distance tacno mesec dana po zavrsetku takmicenja izjavljujem da ne bih nikada vise bio u ulozi u kojoj sam se nalazio u poslednjih par godina. Za mene je dosta ARG-a za ceo zivot.

73. de Boban YZ1AU